Palijativno zbrinjavanje u Srbiji – stanje i perspektiva

Kolping Društvo Srbije je 10. maja u Beogradu organizovalo konferenciju pod nazivom “Palijativno zbrinjavanje u Srbiji – stanje i perspektiva“.  Skup je organizovan uz stručnu podršku BELhospice Centra, prve specijalizovane dobrotvorne organizacije u Srbiji koja pruža besplatno palijativno zbrinjavanje, imajući u vidu i uvažavajući značaj njhovog doprinosa u ovoj oblasti.

Na konferenciji su učestvovali brojni predstavnici institucija i organizacija, pretežno iz sistema socijalne zaštite, kao i predstavnici lokalnih samouprava iz Novog Sada i Šapca. Iskustva Mađarske u razvoju ove oblasti predstavio je g-din Lukač Mikloš, predsednik Saveza udruženja hospisa i palijativnog zbrinjavanja Mađarske.

S obzirom na to da je Kolping Društvo Srbije licencirani pružalac usluge pomoći u kući, tokom svakodnevnog rada s korisnicima, suočili smo se sa situacijom da je sve veći procenat korisnika koji se obraćaju za pomoć u potrebi za palijativnim zbrinjavanjem. Rad negovateljica se u sve većoj meri svodi na negu nepokretnih, teško bolesnih korisnika.

 Konferencija je organizovana s ciljem da doprinese boljoj informisanosti stručne javnosti o konceptu palijativnog zbrinjavanja, boljem razumevanju značaja ove teme i umreženosti svih zainteresovanih strana. Predstavlja iskorak ka nalaženju potencijalnih rešenja i prepoznavanju mogućnosti za unapređenje ovog značajnog segmenta socijalne zaštite i kvaliteta života građana. Zato je u okviru događaja organizovana i poseta BELhospice centru, od strane predstavnika Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu Grada Novog Sada, Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu iz Novog Sada i gosta iz Mađarske.

O važnosti teme govore podaci koje je izneo dr Tomi Kovačević, specijalista palijativne medicine: “Podatak za Vojvodinu je da je 50-70 hiljada mladih otišlo iz Srbije u poslednje 3 godine. Drugi podatak je da smo došli od oko 900 dijagnoza karcinoma bronha u 2011, do 1500 dijagnoza u 2019. godini (2020. i 2021. nisu uzeti u obzir, zbog pandemije). To su u proseku osobe iznad 60 godina. Kada ukrstimo te podatke, postavlja se pitanje – na koga pada briga o tim osobama? Da li na supružnike, koji su isto tako bolesni i kojima takođe treba pomoć, s obzirom na to da mladih nema?”

Lidija Tomaš, načelnica Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu Grada Novog Sada, skrenula je pažnju na važnost zakonskog uređenja oblasti: „Nažalost, još uvek nemamo uporište u zakonu i podzakonskim aktima, ali se nadam da će se u skorijoj budućnosti regulisati, kako bi Grad mogao ovu uslugu da definiše Odlukom i da uspostavi način finansiranja i organizovanja.“

Pokrajinski ombudsman, prof. dr Zoran Pavlović, ukazao je na činjenicu da je pitanje palijativnog zbrinjavanja pitanje prava na dostojanstven život i da je potrebno pridržavati se pravila da pacijenta ne sme da boli.

Jedan od glavnih zaključaka skupa može se sažeti u rečima Kristine Dragišić iz Caritasa Sremske Mitrovice, koja smatra da organizovanje socijalne zaštite mora biti na nivou države: „Suština je da mora da postoji finansijski temelj da bismo nešto pokrenuli. Projekti su dobri i potrebni, ali kućna nega, pomoć u kući, palijativno zbrinjavanje – ne mogu da budu projekti. To treba da bude programsko opredeljenje da se pomaže našim građanima za okolnosti u kojima se nalaze. Moraju da budu programi koju su finansirani i na taj način ćemo moći da uspostavimo kakv takav sistem u Srbiji. Sve ostalo mogu da budu samo iskoraci u nove avanture.”

Palijativno zbrinjavanje je sveobuhvatna briga o pacijentima koji ne reaguju na tretman lečenja i ima za cilj omogućavanje što boljeg kvaliteta života do trenutka smrti. To je interdisciplinarni pristup koji osim potreba pacijenta uzima u obzir i potrebe porodice. Iako je od osnivanja prvog hospisa u svetu prošlo više od pola veka, oblast palijativnog zbrinjavanja u Srbiji se nalazi u povoju, praćena je nedovoljnom informisanošću, nejasnoćama i površnim pristupom. Uporedo sa time, potreba za palijativnim zbrinjavanjem građana je sve veća, u skladu sa demografskim trendom starenja stanovništva i podacima vezanim za smrtnost stanovništva. Prema dostupnim podacima, otprilike trećina pacijenata umire u bolnici, a za preostalih 2/3 ne postoje podaci o mestu smrti i ko je i na koji način brinuo o njima. U Srbiji postoji potreba za uspostavaljanjem usluga palijativnog zbrinjavanja i sistematskog uređivanja ove oblasti, kako bi bio omogućen adekvatan i dostupan sistem podrške teško obolelim građanima i njihovim porodicama.